Nocas smo izasli na pice, ja i moje cure. I zet moj buduci.

Posto ja jel momka od Tratincice zovem zetom. Logicno. Iako cu prije dobit pravog pravcatog zeta, u augustu ako Bog da 🙂

Otisli smo nas  cetvero na kafu, i samo sto smo sjeli poce nekakav vjetar.

Pozurimo u drugi kafic, da smo blize autu. I onda se spustio pljusak.

Prelijepo. Da me nisu pozurivali, ja bih sve natenane da dobro pokisnem.
Bas sam danas tesko podnosila vrucinu. Unervozim se nesto, Boze sacuvaj.

U gradu nista vala posebno. Osim sto ja ne mogu da vidim poznate face. Kao da su u gradu neki  novi ljudi, ili to samo mene nije bilo dugo vremena.

Ama nesto u zadnje vrijeme, ja k’o da i nisam ja.

Mozda je samo privikavanje u pitanju. Sinoc sam skoro do dva sjedila napolju. Pokusavala da doprem do jednog kamena. Malo se otvorio sinoc.

A sama sam sebi rekla da mi to ne treba vise u zivotu. Da pokusavam doprijeti do ljudi koji i bi i ne bi da se dopre do njih. Zasto komplikujemo?

Ma ne znam ni sto mi je stalo. Haman da se ja nikad necu opametiti.

A nije vala ni pod moranje, ne moramo svi biti pametni. I tako mi je mati rekla da sam ja pravo ono naivna.

Ali ja ne gledam na to hoce li me neko zeznuti ili nece. Ako sam zato naivna, neka sam. Lakse je preboljeti kad te zeznu nego vazda zivjeti u grcu i nekom strahu da li ce te zeznuti ili ne.

Ja sam sanjar, uvijek bila. Lomili su me, ali nikad nisu slomili do kraja.

Ja se i dalje smijem. I dalje nalazim trenutke srece i spokoja. I dobro ih upamtim jer mi izvuku osmijeh na lice kad se cini da je to nesto najteze. Kad niko ne gleda, predahnem. Ne volim da se slomim pred ljudima. I plakanje u javnosti mi se cini tako laznim, isceniranim da ja potiskujem emocije sve dok ne stignem na sigurno.

Onda sebi dopustim luksuz da otplacem i nastavim dalje.

Ali ne, nocas nema potrebe za tim. Sve je dobro. Osim ovog malog kamencica sto me zulja. Ne znam da li sam dobro postupila sa njim.

Pustam ga, i sam se javlja. Ne mogu reci da mi nije drago…