Neke ljude pustis, ali oni ne pustaju tebe.

Prije par dana javila mi se sestra od moje bivse prijateljice.

Sto je bivsa, ni sama ne znam. Udaljila se tek tako, navodno ima dobar razlog, i vjerovatno ima.

Otisla je u obecanu zemlju Svedsku, i neka je. Ni poruke, ni poziva, ama nista.

I neka je.

Zamisli pita ti ona mene zna li Sabina za klip koji sam postavila, a vjerovatno ce i za ovo da me prozivaju, a mene to vise ne tangira ni dva posto.

Cuj, mozda sam ga postavila bez njene saglasnosti, i ne daj Boze moze se nasikirati radi toga.

Klip je iz posta selo veselo, ona cesma na senzor, one gluposti.

I zaista nisam htjela vise tome pridavati paznju, posebno ne na ovaj nacin, jer je i previse paznje posveceno svemu tome.

I jos do juce sam govorila da ga necu nikad obrisati.

Upravo sam se predomislila.

Sve ljude koji odu bez rijeci, kukavicki, treba obrisati kao sto su i oni nas.

Sve tragove vezane uz njih treba zatrti i zaboraviti. Zivot ne ceka.

Zivot ide, i ne treba plaho patiti, pitati, muciti se.

Pustam sve one koji pustaju mene.

Do juce bi mi bilo i tesko, danas sam svjesna da radim pravu stvar.

Zbogom, bilo je divno glupirati se s tobom.

I ko god se dalje nadje u ovom prozvan, garant nije slucajno.

Jer nista nije slucajno, i k’o da je i vazno.

Samo, ne prozivajte me ni u koje ime, ni u ime starog prijateljstva, ni u ime onoga sto sam bila jer to vise nisam.

Ako ste me pustili, pustite me za sva vremena, svi mi mozemo jedni bez drugih, i divno je to zapravo.

Ako me sretnete mozete me ili pozdraviti, ili pljunuti ako sam zasluzila, ni to meni vise nije bitno.

Razlog je prost.

Niti sam kukavicki otisla, niti sam se kukavicki prestala javljati, niti sam zbog novog zivota zaboravila one koje volim.

Vi jeste, i vala neka ste!