Svako vece dodje jedna zena. Kupi samo jedan hljeb.

Jedva me pozdravi, i ne pogleda me. Sva je u zurbi, samo da izbjegne kontakt.

Pristojna je taman koliko treba, ali uzasno hladna osoba. Moglo bi se reci cak i odvratna.

Na njenom licu necete vidjeti osmijeh. Nikad. A evo vec cetiri noci dolazi.

Ima dobro auto, koje je pretpostavljam i skupo, i opet pretpostavljam da je bogata.

Ali nesto nema. Nesto joj fali i zbog toga je onako rezervisana prema svemu.

I dodje mi tako tih “bogatasa” koji misle da su bolji jer imaju lovu.

A fali im osmijeh radi sitnice, fali im puno toga dok su sebe poceli smatrati boljima od drugih.

I tako, samo posmatram ljude, njihovo ponasanje, izraze lica.

Zanimljivo je.