Rano jutro 7 sati. Spremam se, i vec u pola 8 krecem. Teren je daleko, auta nemam, a biciklo, oktobar i koferce bas ne idu zajedno. Jutro je veselo, ja idem a masu mi i sviraju nepoznati ljudi, prepoznase me po kofercetu 😛
Na momenat se osjecam k’o neka super zvijezda 😀 . Djeca idu u skolu, ljudi na posao. Ujutru je bas dinamicno. A kontam naravno da jeste, a to sto ja prije nisam prolazila tom cestom ne znaci da se tu nista ne desava. Nakon nekih sat i petnaestak minuta stizem na teren. Situacija otprilike kao i prethodnog dana, nailazim na same prazne kuce, i jedno pola sata samo pisem obavijesti da sam bila tu.
Zvonim. Otvara momak, nekih 17 godina, poslije ce se ispostavit da sam fulala. Rekoh “cao” , a on me nesto cudno gleda. Al’ ne kontam ja, ja sam u nekom svom fazonu. Kaze da nema nikog, roditelji nisu tu, brat na putu, da dodjem drugi put. Kontam nije belaj svakako cu tim putem prolaziti nekoliko dana.
Sljedeca kuca je puna. Nekih cini mi se desetak clanova, sva sreca pa je dio njih bio na poslu, previse ljudi pravi previse gresaka, gubi se koncentracija kad su svi u istoj sobi. Opet nana 😀 , ne da drukcije nego da se prvo jede, kaze lahko cemo poslije pisati, hajde da jedemo. A i ja mislim, nije losa ideja, ionako one sendvice koje ponesem nemam kad jesti, a da jedem putem, ne ide. Kao i obicno nana krece svoju pricu, gdje je bila, sta je prosla, kako sad zivi sa cerkom jer eto iz nekog razloga ne govori sa sinom. Na njoj dimije i neke lijepe kere. I nekoliko puta sam bila u situaciji da bih rado zaplakala kad pocnu pricati svoj zivot. Nisam ni slutila da ce to donijeti i takva iskustva, da suosjecas sa ljudima koje prvi put vidis, a pomoci ne mozes, sve ih je vec proslo, samo trebaju nekoga da ih slusa dok cekaju svoj vakat da odu.
Tri generacije zena u jednoj kuci, i zanimljivo da su sve zetove dovele u tu kucu. Neki bi sad to osudili, ali razmisljam zar je bitno ko u cijoj kuci zivi dok u toj kuci vlada sloga i medjusobna ljubav. Meni nije, ne znam kako vi na to gledate. Naumpade mi stih od Balasevica.
“Njenima nisam bio po volji
vazno im bilo odakle su moji
zasto to smeta,
sa ovog su sveta,
hlebotvorci, cestit soj”
Zasto bilo kome smeta druga osoba koja mu nista nazao nije ucinila, zasto jedni druge sudimo prema onome sto imamo kod sebe, a ne prema onome sto imamo u sebi. Dosta sam emotivna pa mi tako svasta naumpadne, pa me nepravda boli cak i kad ne poznajem nekog. Cudan je to osjecaj, srce se stegne radi stranca.
Idem dalje, sad je vec malo veselije, neki mladji svijet po kucama, obavljam to brzo. Vec negdje oko 5 sati instruktorica me vozi na sami kraj mog popisnog kruga da popisem bracni par koji mora na put. Docekuju me nasmijani i zahvalni sto sam dosla. Boze, kako divni ljudi. Nudi me da jedem, kazem da ne mogu. Rece da je sirnica, hajde reko pitu nisam dugo jela, a njeno se lice ozari. Njima to znaci. To sto mogu da nas ugoste, to sto mogu da nam ponude najbolje sto imaju, to sto ucine da se osjecamo kao kod kuce. Ljudima to znaci, a i ja sad shvatam koliko je meni sve to znacilo i koliko me to jos i danas drzi. Krisom salju rodjaka da donese voca. Pojedem bananu, a oni mi spakuju jos banana i jabuka. Vec je kasno da se vracam na teren koji sam zapocela, krenem lagano na zbirno mjesto, a ljudi vec pitaju kad cu njima doci, kad da me ocekuju. Kazem da je tek pocelo, da cu tu biti za nekih tri cetiri dana.
Nastavljam svojom putanjom. Stajem na jednu cistinu sa koje se daleko vidi, Duboko udahnem i stojim nekoliko trenutaka. Samo posmatram zelenilo. Neopisivo. Cista priroda, imamo je pred sobom svaki dan a malo je cijenimo.
