Da mi je neko pricao kako cu jednog dana slusati sevdalinke, rekla bih mu da je lud i da ja tu vrstu muzike ne slusam ni pod kakvim uslovima.

Medjutim, jedne noci sam slucajno naletila na neki clanak da ce u Brckom biti koncert Divanhane. I da je rasprodan, ali ce organizovati drugi iste noci.

I vec sutradan sam bila u potrazi za kartama. Uzmem dvije, ali me svi ispale.

Odem sama.

Na sceni ljubicasta zavjesa, preko nje svjetla raznih boja.

Na pocetku su nas zamolili da ugasimo telefone i prepustimo se trenutku koji cemo nositi sa sobom u mislima, a ne u telefonu.

I zbilja, ugasim ja telefon.

Onda su se oni pojavili na sceni, u nosnji nesvakidasnjoj, ali da su bili u necemu drugom to ne bi bilo to.

Ovo se potpuno uklopilo u scenu, u sevdah.

Kad je Naida zapjevala, magija je pocela. Potpuno sam se predala ovom novom iskustvu, uzivala u raskosnom glasu ove djevojke.

Cak su mi i tekstovi sevdalinki postali puno jasniji nego prije.

I shvatim te noci, bilo bi bas super da je neko kraj mene i da upijamo skupa sevdah. Npr. psihijatrija moja.

I jos shvatim da nije ni lose sam ici na koncerte, cak mi se i vise dopada to sto sam sama isla.

Uglavnom, ako imate priliku posjetite koncert Divanhane, vjerujem da se necete pokajati.

Ovo je meni jedna od omiljenih.

Cuj mene, sad imam i omiljenu sevdalinku 😀