Bas sam malo tipkala sa Krajiskinjom i pita me sto ne pisem.

U svacijem zivotu se uvijek nesto desava, a u mom….

Pa ja ne znam kad ce vise prestati. Doduse sad su to samo problemcici na poslu jer vise nikome ne sutim, pa ako se neko dere na mene, derem se i ja na njega i tako iz dana u dan.

No, necu sad o tome.

Postoji neko, o njemu nisam dosad pisala. Mnogo njih je kroz pekaru doslo i proslo, svidjalo mi se, prestalo da se svidja, ali sve je to bilo samo sa moje strane.

Ovo je prica o momku u bijelom mantilu.

Ja ga zovem psihijatrija moja. Jer tamo radi 😀

Inace, u nasem komsiluku je prvo mrtvacnica pa psihijatrija, pa nam se nekad cini kako su nam musterije upravo sa psihijatrije pobjegle i dosle nama.

I tako se ja i moja psihijatrija gledamo danima, ali on stidan, a i meni nesto suhva sto bi rek’o nas narod.

Mislim, ipak je on musko, on treba da poduzme prvi korak.

Vise je bilo toliko ocigledno da mi se svidja, pa je i on sam poceo sa mnom cesce da komunicira i da dolazi.

Veli tako jedan dan: “Evo mene opet.”

Reko neka te, ti bas volis ovu nasu pekaru.

Kaze dok izadjem nedostaje mi 😀

Juce mi je dan bio nikakav, kad on ide i s puta jos govori: “Sto si tuzna, evo mene dosao sam.”

Taj dan smo ono bas bas se ispricali. Tri puta je dosao, malo sam mu natuknula da bih mogla otici iz pekare, kad eto ga i treci put.

E reko vala treci put castis, a on ce ti meni – Cime?

– Kafom.

Kaze kad? Eto reko u subotu, imam karte za neki koncert, pa pridruzi mi se.

I tako, danas je trebao da dodje u pekaru da se dogovorimo, ali se nije pojavio.

E sad, ili se prepao, ili je bio sprijecen.
Tjesicu se da je ovo drugo 😀

Ali, svejedno, dala sam mu do znanja da mi se svidja i juce sam bas puno mislila kako da mu kazem to, i eto sve se desilo tako spontano  i to mi je bas drago.

Ionako nemam sta da izgubim, pojavio se ili ne.

Samo  mislim da bi bas bili dobar par.