Niko od nas ne voli da mu se govori kako mora ovo ili ono.

Nisam ni ja izuzetak po tom pitanju. Vodim se time da ljudi uglavnom imaju dobre namjere, ja drukcije ne zelim da mislim.

Ali ton i boja glasa su jako bitni. NE mozes mi se obracati kako hoces i ocekivati da cu poslusati.

Jer necu.

Moja je dobra volja, a ako slucajno povise glas na mene, sve pada u vodu.

Zaista se trudim da  postupam prema ljudima korektno. Posebno se trudim da ne galamim i da se suzdrzim ako sam necim drugim nanervirana. Ali to nije slucaj sa ljudima.

Zato imam novi pristup svemu tome. Samo pogledam sugovornika, saslusam, ne kazem nista i nastavim dalje po svom.

Mirno i bez puno buke.

Mislim da ih to nervira. Nije mi to cilj, al de sad.

Dovoljno sam zrela da znam razliku izmedju dobra i zla. Izmedju pozeljnog i nepozeljnog. Imam dovoljno godina da mogu sama izabrati.

A ponasaju se kao da su mi tri godine.

Gdje su svi dusebriznici bili kad sam prolazila kroz zivotne oluje, cesto sasvim sama?

No, nije moj stil da povrijedjujem ljude, tako da im ne trljam to na nos. A i koja je korist. Oni ce se praviti da nije tako bilo, a te oluje su davno prosle.

Samo mogu zahvaliti Allahu sto mi je dao jako dobro pamcenje, pa pamtim stvari od vremena kad sam imala nekih 5, 6 godina, pa do zadnjih desetak godina.

Pamtim kristalno jasno. Skoro da mogu osjetiti kako je zrak mirisao dok su ljudi radili to sto su radili.

Pamtim licemjerje i poricanje. Sve.

Pamtim kad je otisla a niko nije bio pored mene. Pamtim kad se moja utroba raspadala a nikoga nije bilo da me zagrli, obrise suze i kaze da ce sve biti u redu.

Pamtim, i zbog toga niko nema pravo da mi kaze sta trebam ili ne trebam!