Ljudi se ne smiju.

Ni slucajno. Ako i zatitra smijesak u uglovima usana, to je nesto golemo.

Ustimani su kao roboti. Pomno prate sta se desava oko njih, ko je sta obukao, s kim je ko prosetao.

Ali, ljudi se ne smiju.

Samo poneko dijete. I nas tri lude.

Razvedene zene su puno zabavnije od onih kojima je sve potaman. Pa one se smiju do suza, od srca.

Iako ih zivot nije mazio.

A ovamo gledas  zaljubljeni par koji je mrtav ozbiljan. Bracne partnere koji najvise vole svadju u supermarketu.

I tako, gledaju nas tmurna lica, namrgodjene zene, poneki zacudjeni pogled.

A sasvim je normalno grohotom se smijati ako ti je smijesno.

Onda se i ja zadubim u ljude oko sebe. Samo ispitivacka lica.

Ljudi koji su tu samo da bi bili vidjeni. Djevojke da uhvate princa iz dijaspore, momci princezu dijasporku.

Jer, sezona je.

A zivot je kratak da radimo stvari radi reda. Prekratak za lazne ljubavi i lazne osmijehe.

Laznu brigu sa puno kalkulisanja.

Necu da budem dio toga. Navikla sam da me zovu ludom, nestabilnom, mimo svita i tako 😀