Lahko je izdrzati dan.

Danju se zamaram svim i svacim. Seoskim kahvama, tracevima cije glavne aktere ne poznajem, ali klimam glavom kao da ih znam sto godina.

Zamaram se vremenskim prilikama.

– Zaboga, danas je tako vruce.

– Da barem hoce kisa.

– Da barem.

– Sad je prilicno ugrijalo, kako li ce tek za Ramazan.

– Eh, kako li ce se postiti.

– Najavili su kisu na federalnoj, da hoce barem ove basce da nakisnu.

Rijeci prolaze kroz moje usi, a ja ih ne cujem, ne registrujem. Lutam. I shvatam da ne mogu racunati ni da ce se najjednostavnija stvar desiti onako kako sam zamislila.

Dok pricaju o XY komsinici kako je uradila ovo ili ono, kroz moju glavu prolaze razne misli.

Voljela bih da mogu sve samo izbaciti iz sebe. Voljela bih da mogu zaplakati kad me stegne. Voljela bih da ne sanjam tako ruzne sne.

Ma znam ja da ne moze biti mimo onoga kako je odredjeno. Svjesna sam, nisam mala.

Pokusala sam da ne mislim, ali taman kad izguram dan, misli me sacekaju u mracnoj sobi. Ne daju mi da zaspim, i nije mi ugodno tako.

Nema te sobe, ni tog kreveta koji bi me natjerao da zaspim kao beba. Da sklopim oci i utonem u san, da se probudim naspavana.

Ne znam da li sam negativna i pesimisticna. Znam da ce biti sve u redu, ali ne znam kad. Samo sam malo umorna. Suvisno je pricati o onome sto je moglo biti drugacije.

Ali bih zaista voljela da su me slusali kad sam pricala. Da su me tad shvatili ozbiljno, sad bi neke stvari lakse tekle.

Nema veze, stize nam Ramazan, barem ce noci biti krace.

Necu da se pitam sta me sljedece ceka, sta god da je, neka me saceka jos malo. Neka saceka da se samo malo odmorim i naspavam.

Lahko je izdrzati dan, ali noc me redovno nasamari..