Dok sam danas kontala koga sam propustila, opet mi se nekako kroz misli prosetala nastavnica bosanskog jezika.   Sve nesto razmisljam, mozda sam jos 2008 trebala upisati bosanski jezik, ali dobro sad.

Nastavnica kojoj se ne mogu sjetiti imena. Ali to je u redu. Jer postoje ljudi kojima znam i ime i prezime, a ne pamtim ih po dobrom.

A nju pamtim. Kad nam se tek predstavila bilo mi je cudno otkud Hrvatica da predaje bosanski jezik.
Sta sam ja znala, jos nisam ni iz pelena izasla.

Njen lik i glas pamtim, kao da je sad gledam i slusam. Bila je jedna od onih zena kakve vidjamo na filmovima.
Prije svega, dama.

Blago je govorila. Imala je dovoljno autoriteta i nikad nije dosla u situaciju da mora povisiti ton na nas. Bilo je dovoljno da spusti naocale na pola nosa, pogleda nas znacajno, i sve nam je bilo jasno.

Njena kratka, plava kosa je uvijek bila uredna i sve je bilo na svome mjestu. Nikad nije dosla neuredne kose ili neprikladno obucena. Mislim da smo joj mi bili posljednja generacija, ali nisam sigurna.

Oduvijek sam imala dobre odnose sa takvim nastavnicama, profesoricama. Ona mi je poklonila moj prvi album za postanske markice koje sam tada skupljala. Ne moram vam ni reci da taj album jos uvijek imam.

Jedne prilike sam vidjela zenu u gradu. Nisam sigurna da li je to bila ona, ali je tako licila na nju. To je bilo u srednjoj skoli. Nisam se htjela javiti jer sam se bojala da me nece prepoznati nakon toliko godina.

Voljela bih da se mogu sjetiti imena…

 

Vise ne znam da sam neke ljude posebno voljela, ali sam mnoge postovala zbog onoga kakvi su bili.

U srednjoj smo dobili profesoricu sociologije koju su svi blago receno mrzili, a ja sam je ono pravo zavoljela jer je bila totalno kul zena.

Nije nam davala pardona, i stvari je rijesavala po kratkom postupku. Postavila nas je odmah tamo gdje nam je mjesto. Bili smo jako bezobrazni jer smo mislili da to pali kod profesora, ali Azra je bila teska kategorija.

Naizgled blaga i nejaka, a ustvari snazna zena koja je cvrsto stojala na zemlji i znala je koliko vrijedi. Nije dala da je zezaju bubuljicavi klinci.

 

Jos jedna slicna njoj bila je Mirsada. Za razliku od Azre, ona se nikada nije nasalila s nama. Azra je znala opustiti se s nama, ali hemicarka nikada.

Mirsadu sam postovala jer je bila izuzetno pravedna. Recimo mene je cijedila po 15 minuta za dvicu. A odlikasa dok pita dva tri pitanja da peticu. E sad neko bi rekao da je nepravedno, ali nije. Ona je mene mrcvarila samo da bi mi dala makar tu dvicu.

Jedne prilike se nasalila s nama. A mi divljaci odmah u smijeh sa zenom. I rece nam tad da se vise nikad nece salit s nama jer izgubimo kontrolu 😀

Razrednik Zdravko je bio lik kakvog rijetko srecete. Naizgled grdosija, izraz lica koji govori kako je gruba osoba, a u stvari dobrica.

Mnogo se salio s nama, brinuo za nas. Savjetovao, razgovarao. Jedne prilike smo ga cak nagovorili da stavi neku periku pa ga slikali.

Kad su stigli ljetni dani vodio nas je na Ficibajer, onako, cisto da posjedimo malo i rostiljamo.

Profesorka engleskog. Iz osnovne me nasla i u srednjoj. Ali mi je drago da je to bas bila ona, iako sam svima pricala da je ne volim.

Zena cvrste ruke, ponekad zajedljiva, ali je drzala konce u svojim rukama. Da ona nije bila takva mi danas ne bi znali ni jednu rijec engleskog.

Sto se tice one jedne godine studiranja u Tuzli, nije nesto bilo posebno. Bilo je i dobrih i losih profesora, ali nisu mi bili nesto posebno dragi. Osim asistentice bosanskog.

One ostale sam zafrkavala, neke sam izbjegavala, s drugima se opet svadjala.

 

Uzivala sam u predavanjima onog lika Adiba Djozica. Toliko je on bio duhovit na predavanjima da su nas znale suze obliti od smijeha.

Poslije bi nas oblivale na ispitu.

On je bio drugaciji na svaki nacin. Za njega bi trebala posebna prica da se pise, ali smatram da ja nisam prava osoba za to jer ga nisam imala priliku slusati duze od jedne godine.

Bio je i jedan profa sto nam je likovno predavao. Doduse on se samo jednom pojavio na ispitu. Ali je neka dobrica, vidi mu se na licu.

Tako ja radim ispit, veze nemam, a ne mozes izaci dok se ne zavrsi. Uredno predam papir, izvadim sendvic kad ce ti on : “Tako je kolegice, bitno je da se covjek najede, a ispita ce biti, nemojte se sikirati.”

Pravo drag covjek.

I onaj iz muzickog. Ono jednom sto se pojavio, odrzao nam govor o ispitima i hohstaplerima koji uzimaju pare za ispite.

Totalno je bio na nasoj strani, prozvao ove nezasite lopove. Mislila sam da je to samo gluma.

A onda sam vidjela kakvu konzervu vozi. Jest da je muzicko u pitanju, ali on da je htio uzimat lovu za ispite, mogao je.
Drago mi je da nije.

Cijenim takve ljude, a onim drugima zelim da se pamet vrati u normalu i da obavljaju svoj posao posteno.

Eto, opet ja oduljila.