citajuci post od debelehanume

3

Odlucih da i ja nesto napisem.

Davno sam nekad pisala da bas volim njene postove, ni sama ne znam zasto. Ona je mislila da me njen nick zaintrigirao, a ja sve kontam mozda je to jer donekle dijelimo slicne sudbine.

Bar ove sto se tice konfekcijskog broja.

Mislim da sam odavno prestala misliti o tome kako izgledam u ocima nekog drugog. Momka, slucajnog prolaznika, onog ljepotana za kojim sve sline.

Ali, u svojim ocima nemam lijepu sliku i shvatam da je krajnji rok da se prestanem zezati.

Debljina je samo vrh ledenog  brijega.

U sustini ako to ne mozemo da kontrolisemo, sta mozemo?

Ako ne mozemo u tome da uspijemo, u cemu mozemo?

To je najbanalniji primjer kako se odricanjem od nekih prolaznih stvari dobija dugorocno zadovoljstvo.

Ne velim ja da cemo biti sretnije, ispunjenije, jer nasa sreca ne zavisi od velicine odjevnog predmeta.

Upoznajem sebe svaki dan i shvatam da je problem u mojoj glavi i u ogranicenju koje sam sama sebi napravila.

Pomalo sam depresivna, naizgled ni zbog cega, ali u stvari zbog licnih pogresnih izbora.

Zbog prevelikih ocekivanja, zbog cijelih scena razradjenih u mojoj glavi.

A zivot nije sniman po nasem scenariju, mi smo samo glumci koji rade bez honorara.

Tako da, mogu ja do ujutru slusati ovog ili onog “zivotnog” trenera, al dok se u svojoj glavi ne oduzmem i saberem, nema od toga nista.

Ono sto je sigurno, trebamo se fokusirati na sebe. Konkretno ja i nasa hanuma, na svoje potrebe, na svoje zelje, ispunjenje nasih snova. Zbog nas, ne zbog njih.

Muskarci, kao i sve u zivotu, budu i prodju.

Muskarac koji je prosao i ostavio bolan trag u mom zivotu, odavno je sretan. I tek nedavno sam pogledala njihovu sliku bez gorcine, nedavno sam se nasmijesila i bilo mi je drago da je sretan.

Svemu treba vrijeme, ali ne smijemo dozvoliti da prodju mjeseci i godine da nastavimo sa zivotima.

Na kraju, mi ostajemo same sebi, pa valjda smo onda same sebi najprece.

Nemam pojma koliko ce mi jos trebati da sama pocnem slusati svoje, tudje, tvoje savjete, ali pocecu.

Jer, procitah neki dan ne zivi se jednom; zivi se svaki dan, a jednom se umire.

I vise se ne vodim logikom smrsacu/promjenicu se da djubre vidi sta je mogao da ima, nego smrsacu i popravicu svoj zivot tako da me zivo zabolje da li neki tamo pati za mnom ili ne, da li mu je dobro ili ne.

PS:

Nedostajao mi je Vox, kao i svaki put kad me dugo nema..

 

 

 

One comment

  • debelahanuma

    I kod mene je slicna situacija, mislim sto se tice prihvatanja sebe kao neke osobe koja ima vise kilograma. Kako godine prolaze, ja sve vise i vise volim sebe, pa cak i ovako debelu. Ne znam, nekako mi je tesko pricati o svojim kilama, ponajvise jer je sredina kriva i ona uzrokuje da se ja osjecam kao da imam 150 kilograma a ne 85..ali boli me briga, obecala sam sebi da hocu da smrsam ne radi sredine ili nekog momka, nego da dokazem samoj sebi da ja mogu biti bolja.

    Prijavi komentar

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *